“Uzmem pismo da čitam i tada nakon samo prve rečenice što sam počeo da čitam, počeo sam plakati… Pozvali su me iz pošte prije nekoliko dana da preuzmem novac koji mi je neko poslao.
U l0šoj sam finansijskoj situaciji i nemam nikoga ko bi mi poslao novac. Mislio sam da je neka greška, ali sam opet otišao da provjerim. Nadao sam se da nije greška jer mi je novac baš bio potreban.
Uzeo sam pismo da čitam i počeo da plačem. Moj drug iz osnovne, moj brat… On živi sada u Americi, a dok smo išli u školu, bio je veoma siromašan. Ovako kao ja sada. Pomagao sam mu koliko sam mogao. Dijelili smo sendviče, sokove. Bio mi je kao brat.
Prije 10 godina je otišao u Ameriku u potrazi za boljim životom. Izgleda je uspio. U pismu je napisao:” Brate moj nikada neću zaboraviti šta si radio za mene. Kad god ti bude trebalo, samo se javi.
Hvala Bogu sad ja imam dovoljno, smatraj kao da i ti imaš. Tvoj brat.” Svaka mu čast. Još uvijek se sjeća svega i sjetio se da mi pomogne. Malo je takvih kao on.”
