“Moj muž je insistirao da idemo na rođendan… Njegovoj majci je bio rođendan, a ona živi jedno 100 km od našeg grada. Sve bi to bilo uredu, da ja nisam bila u devetom mjesecu trudn0će. Rekla sam mu da ode sam, da joj čestita u moje ime.
Ja bih zvala mamu ili neku prijateljicu da ostane sa mnom, da ne budem sama. Jer se mogu poroditi svakog časa. Insistirao je da i ja idem. Nisam mogla da vjerujem. U takvom stanju je tako bez0brazno reagovao. Ne znam ni zašto sam ga poslušala.
I dešava se sljedeće. U toku vožnje, meni pukne vodenjak. Ta tečnost je naravno otišla na sjedište. Moj muž umjesto da mi pomogne, počeo je da galami kako sam mu uniš.tila auto. Svo vrijeme dok me vozio do b0lnice je gunđao.
Nisam mogla da vjerujem kako je reagovao. Porodila sam se, sve je prošlo hvala Bogu kako treba. Ja sam odlučila kako ću. Nisam se s mužem vratila kući, odlučila sam se razvesti. Ne mogu da zaboravim onu sebičnost, zaista ne mogu. Bio je u š0ku, molio me da oprostim, ali nisam željela. Svima sam rekla kakav je gad.”
